Nostalgija

Voz piči svojom legendarnom šinom, dok devojke preskaču lastiš pored reke, a hologrami posmatraju bez osuda. Sve što čovek može da zamisli u tom trenutku skotrlja se kao avalanš niz grlo. Devojke tamo su mršave i visoke. Teniski kačket je učinio da se retkost od ukusa na samoj obali reke ispolji. Roditelji lepo oblače decu danas. Prizor je zlatan i nežan baš onako kako sam uvek voleo negu i bogatstvo. Nežan kao prolećna svadba na planini. I sve su to i snimili hologrami svojim senzorima apatije. Hologrami su morali da budu pored maloletnih kao roditeljski nadzor. Nekada su deci čupali uši, to u meni izaziva neko sećanje. Želja za detinjstvom je suvišna u ovakvom svetu.

Razlog mog dolaska je još jedna u nizu redukcija. Pomisao na to da je Gala razlog mog dolaska je slaba kao i pomisao o tome da sam došao zbog svog starog grada. U trenucima odlaska naučen sam da ne treba da se vratim i da treba sve da zaboravim. Tako je i pravilno jer ne treba da se pruži šansa nostalgiji. U ostalom, vakcine protiv nostalgije koje su danas prisutne zvuče kao vic. Nostalgija, seta, patnja i žudnja kao i slične stvari koje mogu da poremete tišinu u čoveku su stvari za koje postoji vakcina ili je dostupna užoj grupi ljudi. Falsifikacija istine je uvek bila prisutna kada čovek ne kontroliše svoje misli, radio to kroz vakcine ili ne. Misli treba da budu onakve kakve jesu, i gorke i blage. Gala i to što sam je našao nije razlog mog dolaska. Ja ne volim Galu i njene potencijalne egoe koji bi mogli da se igraju sa mojim mekim srcem. Ali ona ipak jeste učinila moje srce težim, što je nekad potrebno da bi moglo da snabdeva. I sad kad živim ovakav život, neko kao Gala bi mogao da pomisli da mogu da kažem niko osim tebe, Gala.

Stjuart mi je prišao dok sam sedeo u svom vagonu.

Izvolite.

Prinesite mi čašu vinjaka. Espresso total, kiselu vodu. Dva tosta sa paštetom i paradajzom. Hvala.

Gospodine – otišao je stjuart nakon što je klimnuo glavom.

Pašteta i paradajz je popularno brzo jelo u provinciji Srbije. Postoji sendvič sa viršlom i pasuljem koji je kao neka verzija burita, hleb i sveža kriška tvrdog sira preko i tako redom. Šta je bilo hrana za preživljavanje za vreme devedesetih, to je sada specijalitet. Prošlo je kroz sve evropske recenzije o kvalitetu nakon što je promenjen način industrijske proizvodnje dugotrajne hrane. Ljudi koji se bave ulepšavanjem su i naučili da se bave time, uzimaju lepo, uzimaju autentično i prave od toga integritet. Partija je naučila da im se nikako ne isplati manjak estetike i kvaliteta. Ekonomija kao senzaciona stvar nikad nije uspela da propadne.

Razlog mog dolaska u kotlinu, u Hotel Bagdalu, nije bila redukcija. Hotel će mi uvek pružiti ono što mi treba i ja se svesno uzdam u to. Jeo sam omlet, pio odmerenu kafu, tirkizno kupatilo. Seta koja me je spopala na trenutke me tera da razmišljam o stvarima za koje sam nekad bio vezan. Pokušao sam da pomislim na trenutak da je nekad stvarno bilo bolje. Neki ljudi kojima po prirodi stvari smetaju nisu našli sebe ni u ovom periodu. Tako ne treba da bude zato što čovek mora da sagleda život sa strane svojih potreba i sa strane ideje o težnji prema ljudskom napretku, kada gleda da li mu se sviđa trenutna situacija u svetu. Zato sam i uvek mislio da je ovo “objektivno” dobro vreme. Romantizacija svega toga je slabost mog pogleda na svet, ali ni statistika nije daleko od čitave istine. Na nivou čoveka, ovo je idealno vreme da se pobedi nostalgija. Baš zato što vreme vuče ka tom objektivnom dobru i ljudi ne mogu da se zavaraju i čeznu za nečim što je prošlo. Ne mogu da se vratim nazad u Evropu i da mi od svega ostane nostalgija.

Kako da ne marim za to što sam ostao bez nekih prijatelja u životu? Svi moji prijatelji i dalje čuvaju slike iz prošlih prijateljstava. Svaki osvrt na trenutke društva i provoda, deljenja najdubljih emocija, nekad s kajanjem, a nekad sa ljubavlju prema osobi kojoj se pojedinac ispoveda, čine da se gorčina i toplota pomešaju kroz najlepšu paštetu sećanja. Moj najbolji drug je uvek bio samostalan. Često nisam razumeo to, kako čovek može da izdrži bez deljenja najglupljih trenutaka sa drugima, pa čak i preterao. Međutim, on je uradio pravu stvar, gradio je svoju buduću nostalgiju na način koji će najmanje u njemu ubiti život. Moj najbolji drug je bio solo, a ja sam ga uvek poštovao zbog toga iako nekad drugi nisu. Zato, kroz bronzane noći, njegov san je možda nemiran, ali je zauvek njegov.

Sećam se trenutaka koji nisu nikad bili naročito lepi, ali nisam znao da mogu da prođu. Nostalgija mi je uvek bila problematična kada su drugi ljudi uključeni u moje sećanje. To je takođe jedan od razloga zašto bi moje vezivanje za Galu bilo problematično. Ona je, zajedno sa ostalom zbrkom u kojoj sam se zadesio, za tako kratko vreme učinila da ovih nekoliko dana, u budućnosti posmatram nostalgično. Idealno je jer voz struji, a zalazak sunca zvuči kao električna gitara. Drugi ljudi ne treba da imaju mesto u nostalgiji jednog čoveka. Sve se nekako pomeša i oni postanu lopovi percepcije prošlosti.

Mesečeve vrećice ispod mojih plavih očiju u odrazu ogledala u mom vagonu me podsećaju na to koliko imam godina. Nisam ružan čovek ali o tome ni ne mislim dok se gledam u ogledalo. Mislim o tome šta je moje u ovom zrnastom životu koji i kad se skupi ne ostaje ništa puno osim svih kvalitetnih kafa koje sam popio, svetlucavih čaša šampanjca i lepote kojom se hranim. Ljubavi je sve manje jer sam naučio da spoznam šta znači ljubav, a kad nešto čovek nauči nema više onog tvrdog puta i onda razmišlja o tome šta je sledeće što uči. Uglavnom je to protiv svoje volje, usputno, pojavi se problem koji je naizgled nerešiv ali prelep u svojoj srži, takav da samo slabost može biti prepreka. Ono što je moje i što je meni ostalo je vrlo malo ako izuzmem iz priče ljude sa kojima sam proveo neke živote. Oni zaslužuju svoj sopstveni posed sećanja kao i ja. Ne želim da se sećam kako je neko unakazio moje školske dane tako što je asocijacija na sva moja sećanja sećanje mene iz škole. Takođe, ne želim da me se Gala seća kao razbojnika i da svoje prolećne trenutke 2045. godine pamti kroz moj uticaj. Nostalgija nekako ne uspeva da propadne u svom postojanju čak i ako čovek uspe da izbaci ljude odatle. Kada uzmem šta od sećanja jeste moje, želim da to proklizi kroz moju glavu kao lepo sećanje, a ne da budem obavijen nekim životom koji nikad nije bio toliko lep. Možda i lepši, ali nikad toliko lep koliko nostalgija pruža. Taj život ne zaslužuje da se nađe u nostalgičnim sećanjima, pogotovu ako je bio lep. U trenucima odlaska, kad sam učen da treba sve da zaboravim, to nisam mogao da prihvatim. Ne mogu ni sad, čovek ne treba da zaboravi da je nekad bio ušuškan negde, ali ne sme da čezne za tim. Kotlina je ušuškana i nalazi se između planina i brda, a ja ću biti ušuškan samo u određenoj sadašnjosti i onda mogu da kažem da mi je život lep.

Vagon u kome sedim ima mirisne štapiće od bergamota pored česme za umivanje. Na stočić za kafu sam stavio cveće. Srce je spremno da prihvati još dosta zvuka cipela, eksplozija iza očiju i osmeha od kojih se gubi vazduh. Do onog trenutka kad budem morao da se prepustim svom poslednjem razmišljanju i kao što ne razmišljam o nostalgiji, tako neću razmišljati ni o tome šta će to biti. Ako bude nostalgično, prihvatiću to, ako bude radoznalost o budućnosti znaću da sam bio mnogo srećan.