Prolećna priča

Hotel Bagdala, dve hiljade četrdeset i peta godina. Zakupio sam sobu 404 na tri dana. Nisam nikada ni mislio da ću upoznati toliko hotelskih stjuarta i posade iz lobija. Svi su se odnosili prema meni kao prema svakom drugom gostu, i pravilo je da gost zadrži svoju privatnost, dakle, da se zaposlena gospoda u hotelu ophode tako da niko ne zna ništa ni o kome ko boravi ovde. Neki su pokušali da se raspitaju o meni ovih dana, ali oni više ne drže ni Bagdalu, a kamoli Hotel Bagdalu. Ja sam onaj koji se vratio na vrlo kratko, kao i mnogi koji na neki nemiran način vole ovu kotlinu. U ime hotela gosti bi dobili zahvalnice nakon boravka, kolače iz poslastičarnice Musa, koju je Musin unuk ponovo otvorio i dodao toliku dozu novosoc elegancije, da čovek ne može uhvatiti karton koji krije kolač, a da se pritom, isto tako elegantno, ne nasmeje.

Novosoc je trenutan, kao što su ljudi oko dvadesete bili opčinjeni postmodernom. Za neke od nas koji sada plačemo od sreće kada stanemo ispred jednog od ovih grandioznih hotela, dvadesete su trajale predugo. Teško je bilo pronaći sobu u proleće, pogotovu jer je ovo sada trend i čitava malograđanština jučerašnjice uživa u ovome. Teško je pronaći mesto, tek sobu koja je na povišem spratu i gleda na ulice oko centra. Hotel je na takvom mestu da se na nekoliko metara uzbrdo prostire park pun cveća, a nikad više cveća nego sad, nikad manje zaostavština bivše vlasti.

Niko nije znao ko je sada na vlasti. Svaka aktuelna vlast je ocenjivana od jedine pojave koja nema naklonjenost ni prema jednoj političkoj partiji, a to je Mašina političke inteligencije. Nauka o mašinama koje razmišljaju je napredovala, međutim, pojavila se potreba za postojanjem određene decentralizovane mašine za svaki tip potrebe, kao što je MSI (mašina sportske inteligencije) ili MZI (mašina zdravstvene inteligencije) i druge usko skrojene mašine po potrebi određenog domena. Sve te mašine se za ceo ovaj region Srbije i Nove Ugarske čuvaju na Zlatiboru u veoma dubokim bunkerima. Određene grupe ljudi koje snose odgovornost za pad ideologije gube svoju anonimnost i takve probleme rešava partijska policija – parpo, koja može da objavi sva imena odgovornih. Razne policije i novi rasporedi u državi me uvek podsete da i nisam prešao toliki put u svom odrastanju jer sam veoma svestan i živ u ovom standardu, tako da se prošli rasporedi čine predaleko.

Na mestu ovog hotela sam nekada živeo u velikom stanu dok sam boravio u provinciji Srbije. Bez obzira na to, sada su lica koja vidim na ulici nepoznata ili sam dosta njih slučajno izbrisao iz sećanja. Takođe, siguran sam da je i moje lice izbrisano iz nekog broja tuđih sećanja i uživam u toj pretpostavki jer svi ljudi zaslužuju promenu. Sišao sam na kafu i kolač couleurs jeunes, isečen na tri dela, i posmatrao ulicu. Reforma reciklaže asfalta i postavljanja betona je srušila trotoare i posadila novo žbunje i travnjake, tako da je borba između mirisa kafe i mirisa prirode bila moguća i stvarna.

Le valet mi je prišao da me pita koje odelo da mi ispegla za danas. Otišao sam u sobu, presvukao svilenu trenerku i ušao u lanene pantalone i košulju. Zavrnuti rukavi me podsetiše da su mi ruke danas slabe i da sam mogao da se popnem gore na jutarnje vežbe, ali moram sada da siđem do centra. Ovde sam zbog posla koji sam prihvatio, više da bih video kako je danas u kotlini nego što sam stvarno u nedostatku novca. Održavao sam aplikaciju koja se bavi statistikom i razvojem flore u domaćinstvima. Pošto je većina pravljenja i održavanja aplikacija automatizovana, našao sam ovu jednu od retkih stvari koja i dalje zahteva ručno programiranje. Podaci koji se obrađuju su uglavnom vezani za biljke, voće i povrće, a poenta ručnog programiranja je osmisliti načine kako da se dom automatizovano ophodi prema prikupljenim podacima i održava biljke na pametan način. Jedan od klijenata je doseljenik Udogi koji je pobegao od suše svog bivšeg kontinenta i želi da uživa u lepoti i mirisima biljnog sveta.

Jovane! Opet si u Hotelu, neću imati više poslova da izmislim da bih te naterao na par dana u Bagdali!

Kad god možeš, izmisli! – rekoh mu, smeštajući se za računar.

Znaš, maestro, danas je parada gimnazijska ovde. Je l' si planirao da gledaš? Ako nisi poneo fotoaparat možeš da slikaš mojim pa da mi vratiš.

Poneo sam, hvala ti, šefe – nasmejah se.

Uz nekoliko sati rada završio sam posao i to bi bilo to od moje trodnevnice što se tiče posla. Veoma brzo, četiri hiljade franaka, rakija za doviđenja, nekoliko puta godišnje. Uglavnom sav novac koji zaradim ostavim u Hotelu, na akvi ili u najfinijim restoranima. Pozdravljam se na izlazu sa Udogijem i krećem do spomenika u centru grada da vidim maturante.

Kako lepa gradska panorama, maturanti uskoro izlaze iz škole, ljudi su na ulici, krošnje su cvetne, zalazak sunca je svake godine za maturu isti, ali smirujuće isti. Ja sam nosio troslojno odelo i nisam imao ni trunku znoja na sebi za vreme kad sam ja paradirao. U momentima preplanule mladosti i nedostatka svesti o tome koliko je mlad čovek jak, ostaje uvek neki zlatni tračak svetlosti, mutno vidljiv, koji je otvorio put za nastavak života. Zauzeo sam mesto otprilike preko puta nekadašnje prodavnice u centru. Maturanti su počeli paradu. Ljudi su se nagomilali. Ove godine sam znao da niko neće nositi ništa nepristojno. Novi poredak se zalaže za eleganciju. Elegancija je nužna. Na primer, ako životinje, elegantne same po sebi, ne mogu ići na Mesec, a mi ljudi možemo, onda ni ne zaslužujemo da idemo tamo ako nismo dovoljno elegantni. Nijedan državljanin nije mogao postati astronaut prema Svetskoj svemirskoj organizaciji ukoliko ta država ne ispunjava stopu elegancije. Pre dve godine, svet nije imao nijednog astronauta. Mnoge još stvari su uključene u te svemirske zabrane da bi Zemlja, pre svega, bila zdrava. Mi bismo u svemir, kao što bismo na posao svakog dana, ne shvatajući da bežimo od onoga što treba da pazimo i da milujemo. Na ulici se polako približava šetnja. Jedna žena iskoči na ulicu da slika kolonu, i nakon slikanja, uočio sam da je nosila sonijev najnoviji model jer je štrčao, a zatim sam je pogledao u oči i nisam skidao pogled s tih 19h-leto-i-biljke-iz-prašume očiju sve dok usled gužve koja se poljulja da vidi maturante nije bila primorana da stane tačno pored mene. Mladost je prolazila pored nas, a mi ćemo uvek biti na odmak. Da li će biti novih astronauta među ovim zelenilom i cvećem? Ovo je bio jedan od onih trenutaka kada je čovek u nešto siguran. Ta doza sigurnosti bi dala pogon ljudskom džentlmenstvu i to toliko da svaka napadnost ispadne spontana i prijatna, kao i ovo matursko sunce.

Da li si za šetnju po gradu? Tvoje prisustvo ovde je bitno – rekoh dami koja je stala pored mene.

Jesam. Možemo da prošetamo pa ćeš da mi kažeš zašto?

Šta zašto? U stvari znam.

Šetali smo i stvarno sam znao šta zašto. Zašto mi visi sa pantalona ključ sobe iz Bagdala Hotela. Ona je svojim čitanjem mojih očiju odmah ekstrahovala istinu o meni. I dok smo hodali duž šetališta, pa nazad ka pozorištu, pričala mi je o godinama i kako su bile zlatne kada je ona bila maturant u jednom drugom srpskom gradu. Njeno selo je dobavljalo svilu. Jurila je nekog dečka koga se jedva seća i mislila je da je sutra lepše nego danas i da je Beograd institucija kao i svilena haljina, ali onda je rekla „Hotel Bagdala je institucija“. Palo mi je na pamet da nije razlog ove šetnje baš ključ "404 HB", samo što je jednim afirmativnim klimajem glave sa obe strane rečeno da to i jeste razlog. Ona je razumela da oni koji beže svilenim vinskim putem od sećanja na srednju školu mogu samo da odsedaju u Hotelu Bagdala ako su u kotlini. Znalo se da hotel garantuje da će gosti biti elegantni, ali nijedan protiv svoje volje. Ona je znala da bih najradije od preostalog vremena u kotlini napravio redosled u kome ona nije slučajna. Na svu sreću, nered je bio takođe dozvoljen. Svetska svemirska organizacija nije bila toliko striktna u merama elegancije, a ni elegancija nije nužno uredna. Elegantni maniri zahtevaju sasvim smele i odmerene akcije i jedino tako mogu biti predstavljeni. Sve ove umnosti smo znali i ona i ja i uopšte nismo morali mnogo da pričamo o tome.

Da li si za Musu? – rekoh.

Mislim da zatvara, a i to je prime užitak ovih dana.

Ali naprotiv, samoća je jeftin užitak. Daj da ne budemo sami, zato bih mogao da te častim kolačem i čašom vode, sa zadovoljstvom.

Troše ti se pare?

Da, da – nasmejah se.

Pojeli smo kolač, a zatim sam je ispratio do stana.

Narednog jutra sačekala me je posle jutarnjeg tuša da odemo da trčimo. Trčali smo, a zatim doručkovali. Pristala je da se okupa u hotelu i odmori u mojoj sobi kako bismo i veče proveli zajedno. Partija domina predveče bila je najgora zajednička aktivnost. Slagali smo porcelanske domine posle ručka i totalno sam promašivao svaku poentu igre. Ovo me podseća na nešto što se desilo već. Baš oko mature s nekom devojkom, igrali smo karte, bacali kockice, a ja sam hteo nešto drugo. Sada je slično i sjaj porcelana na stolu me umara. Probao sam da usmerim domine tako da se ispiše „Gala“, tako mi se predstavila. Gala uopšte ne govori puno. Svaki nagoveštaj njenog mišljenja o nečemu mogao je da se pročita kroz prirodu oko nas. Bile su to stvari kao što je način na koji zahvata supu, to kako pogleda nekog psa na ulici ili čak i kako odluči da zgazi dok hoda. Pomislio sam da ćemo tom partijom domina izgubiti tu saglasnost i plašio sam se jer je moja ideja o pravoj ženi opet delovala ostvarljivo, a gubim strpljenje koje ključa na vatri ispod moje stolice. Sklapam poslednju dominu da bih pobedio i završio partiju. Gala je srž jednostavnosti. Lenjost u tolikoj čistini da sve što bi uradila, uradila bi iz čistog zadovoljstva. To je ono što mi se najviše svidelo kod nje. Žao mi je što se moje pogrešno shvatanje domina odrazilo kroz brzinu spuštanja domine na sto i što je ona to videla, ali nije reagovala nervozno. Ako je stopa elegancije ovog predvečerja visoka, to bi bilo jer je ona podigla prosek toliko da mogu samo da klimnem glavom uz blag osmeh.

Jovo, ja sada ustajem i idem. Naše reči više nemaju značaja kada ovako pričamo. Verovatno ćeš mi biti drag, a šteta je što je moja osetljivost prema nekim stvarima konačno iskočila na površinu.

Šta to treba da znači?

To je to. Ne mogu da se upustim u ljubav s tobom, ne sviđaju mi se tvoji redosledi u životu i nemam strpljenja za to, nažalost.

Ovaj kratki razgovor nakon domina je i dalje bio kvalitetan, a to je primetno samo kada čovek stoji i gleda je u gole oči. Mogli smo da sredimo to u roku od nekoliko minuta i stoji da je njena reakcija čudna, ali ono zbog čega sam odlučilo da je pozdravim bio je beg od same srži neke moje naravi koja je bila razvijena, potom zatapkana toliko duboko da mogu reći da sam to bio neki drugi ja. Ta narav da tražim od ljudi nešto što ne mogu da mi pruže i moja želja da se zaključamo u sobu 404 nisu bili razlog njenog odlaska, nego sve što bi to povuklo sa sobom zato što bih na kraju eventualno i dobio šta želim. Nikad se neću predati svojim osećanjima koja beže od onoga što želim da budem.

Spakovao sam domine u drvenu kutiju i odložio ih ispod stola u bašti Hotela Bagdala. Polako ovladava zelena noć, a tirkizno kupatilo izgledalo je maestralno noću kao i danju. Narandžaste tanke linije putuju po tirkiznim pločicama na svakom zidu. U podrumu hotela, pored kupatila, nalazi se poker soba. Rekao sam le valetu da mi spremi odelo za poker. Nakon kupanja, ušao sam u poker sobu. Kao i uvek, nisam ga ni igrao, nego sam uvek voleo da gledam. Imao bih veliku želju da se smejem u toku partije, što može da bude veoma pogrešna taktika. Mrke face igrača, sijalice na zidovima, znojavi nasloni stolica, ples. Bluz kazino su uživali različiti tipovi. Nikada se nije znalo koji su to „ljudi iz kazina“ jer se nije našao šablon i dolazili su svi, nezavisno od toga koje su profesije ili kog socijalnog statusa. Mnoge stvari su se menjale, ali čipovi za poker se i dalje koriste. Gospodin koji je imao najviše čipova te večeri za stolom zove se Milan Kestenić. Poznajem ga preko nekih sportova. Zavod za seksizam je imao svoj aktivni pokret praćen sekcijom policijske uprave koja se zove seksistička policija – sexpo. Da sam mario za to ne bih plesao večeras sa Sofijom Petrovnom. Sofija je bila puna kontroverze i nije se znalo da li se zalagala za punu ravnopravnost žena ili, u odnosu na neko drugo vreme, za kompletnu dominaciju žena. No, izvadih papirče iz džepa i mahnuh rukom. Sofi priđe, obožavala je pesme koje sam pisao, a istina je, pisao sam ih samo da bih kupio ples sa njom kada svratim u kazino. Ruka uz ruku, pepeo joj je na podu i cigareta takođe, rekla je „ako želiš moje nago telo imaš par minuta da se zaljubiš u mene“. Dovoljne su bile dve rečenice da znam da se nisam zaljubio i sada više nisam ni želeo da je vidim golu. Okrenuvši je oko ruke, poljubio sam je u obraz i u tom trenutku nalete Milan sa zelenog talona i predah mu je. Ples se nastavio. Seo sam u duboku fotelju u ćošku kazina zaklonjenu tropskim cvećem. Interesantno je da je Sofija saznala za moje pesme i priče kada sam radio jednom neki posao u njenoj firmi ovde i baš je ona ta koja mi je rekla da umesto zgrade na Bagdali prave neki ric. Saznala je tako što sam jednom umesto nekih poslovnih beleški slučajno poneo neku nezavršenu priču i rekla mi je da je priča loša, ali da je pesma, bila bi bolja. Sofija je igrala vrlo energičnije sa Milanom nego sa mnom. Osećam se udobno u shvatanju da su stvari kratkotrajne. I ovaj trend će proći kao što su prošli ostali trendovi, nekad će biti kul da budemo retro, žurnal će sa papira skakati na egzotični veb sajt i obrnuto. Žešća ushićenja će prestati i opet će doći vreme kada mi se današnjica neće sviđati. Penjem se uz spiralne stepenice do lobija pa nazad u sobu. Lobi Bagdala Hotela će uvek biti u potpunom i samostalnom skladu.

Oko devet ujutru je, nedelja, jedan od radnika je zakucao na moja vrata sa porukom da me na doručku čeka žena po imenu Sofija. Sišao sam u doručak-baštu i izabrao omlet sa sirom.

Prošle večeri možda nisi očekivao onakav odgovor od mene, ali ja se ne kajem ni trunku! – reče Sof.

O, pa da li to znači da se tu provlači ona stara „ode jedan dođu dva“?

Nije dva, ali je jedan pravi.

Hvala bogu nisi zaljubljena u mene više.

Mogu reći da nisam, ali taj muškarac ti je prijatelj. Milan Kestenić.

Nismo mi nikakvi prijatelji. Odigrali smo nekoliko fudbala i završio mi je povoljno kazan za pečenje rakije. Ali Sofija, nedelja je, devet i trideset sada. Računaj da sam ti sredio sve to sa njim. Nema ženu, nema decu, radi, to je sve. Hoću da doručkujem.

Šta pričaš ti? Šta mene briga da li radi? Ja sam sposobna žena i mogu da zarađujem i za sebe i za njega.

Sofija – nasmeših se izgovarajući ovo.

Dobro, dobro. Znam šta hoćeš da kažeš. Moji principi jesu krhki i istina je da nekad nemam poverenja u ove nove pokrete. Ali smešno je, znam koji delovi današnjice se tebi sviđaju. Uostalom, izvini, znam da je nedelja, ali da nisam došla sada ti bi već predveče otišao i ništa od ovog mog.

Sredili bismo to nekako, ‘ajde, a i nisam ja jedini čovek u celom regionu koji poznaje poker majstora. Kelner! Možete li za damu… šta doručkuješ?

Dajte i meni jedan omlet.

Nakon doručka osetio sam kao da sam ispustio neki teret pisanja uzaludnih pesama. Srećan sam što priroda stvari pobeđuje sexpo. Juče ujutru sam skakao po krevetu sobe 404 od sreće što ću trčati sa Galom. Strujaće taj osećaj do sledećeg zaljubljivanja. Penjem se pored krsta koji se i dalje drži usled svih promena na brdu, nekako se uklapao u novosoc. Glasina je da oni koji su sada na vlasti krišom idu u crkvu iako je prestalo da se veruje. Pošto mi je nedelja počela nešto oproštajno i nisam hteo da idem daleko, popeo sam se na brdo. Očekujem Milana da dođe. Nije bio običaj da se on i ja viđamo, ali pošto je čuo da je vezano za ric, bluz, poker sto i ples, morao je da navrati. Po trenutku stizanja seli smo u neki prirodni ćošak. Poneo sam flašu vina iz Hotela da nazdravimo nedelji. Nedelje su se cenile jer je radno vreme inače po 10 sati dnevno od ove godine.

Slušaj, ona mala što ste plesali, Sofija. Hoće da je pozoveš na kafu – rekoh mu.

Zar nije ona sexpo i ti féminine pokreti?

Ne znam, očigledno se ne drži toga čim me je pitala da popričam s tobom. U suprotnom bi te sama našla valjda.

Imali smo fin razgovor, svakako bih je sam našao i bez tebe, ali hvala i tebi i njoj što sada pričamo o ovome!

Sa zadovoljstvom sam posrednik!

Nego reci mi, kad je to bilo, pošto se bluz završio pre, otprilike, devet sati? Je l’ ona još uvek oko Hotela?

Milan i Sofija su se ubrzo našli. Seli su u Švarc, prekoputa parka. Pakovao sam se malo ranije jer sam hteo da stignem da ručam. Započevši ručak, zamolio sam kelnera za mir, međutim, reče da jedna dama po imenu Sofija hoće na vrlo kratko da mi se zahvali za nešto.

Ovo je obrok broj dva koji prekidaš danas – dočekah je sa ovom rečenicom – pričaj!

Milan je perfektan mladić za mene. Izaći ćemo do Muse za nekoliko dana.

Drago mi je. Izvini što sam neprijatan, je l’ to sve?

Pa nije.

Spustila je ruku na moju nogu, suptilno. Iz poštovanja prema Milanu, rekao sam joj da je skloni.

Sve je u redu, stvarno – rekoh – nemam potrebu da prihvatim tu zahvalnicu, neka bude hvala to što ti je Kestenić dobar – nasmejah se.

Možda ću osetiti grižu savesti ako ti se ne zahvalim, ali do tada, doviđenja.

Konačno me je pustila na miru i do sledećeg dolaska u kotlinu neću morati da mislim o njoj, a možda ni tada. Po završetku ručka prošetao sam tirkiznim kupatilom zbog hladovine, pa onda do lobija. Ispred sebe vidim Galu i to mi je neverovatno. Zamolila me je da me isprati do sobe i da, dok se pakujem, progovori par reči o onom naglom odlasku. Mislio sam da stvarno nema potrebe i da će bolje biti da što manje znam o tome. Ipak sam joj dozvolio. Možda se nađe neki novi posao ovde uskoro. Možda bude posla za nju u Evropi i nekako se spojimo. Otvarajući vrata, zapitah se zašto su uopšte otključana. Shvatam da nemam ključ zakačen za pantalone. U sobi, na krevetu, leži Sofija u čipkastom vešu. Gala je nemo gledala, a zaprepašćenje je bilo još veće kada je u tom trenutku uskočila policija jer im je stigao signal da mi boravak još uvek traje, a ključ nije u neposrednoj blizini mog tela. Sva moja najmuževnija pokajanja eksplodiraše iza mojih očiju kao američki sportovi.

Završio sam na odeljenju sexpoa. Gde drugde da završim uhvaćen sa dve žene, od kojih je jedna gola. Srećom, ovo mesto je malo i svi su znali moje manire i doprinos stopi elegancije. Postojalo je dovoljno dokaza, uključujući i onu pesmu kojom sam mahnuo, a i nijedna od ove dve žene nije bila na mojoj strani. Ipak mi je kazna bila znatno manja i mogao sam brzo da odem na h-voz.

Oni koji su živeli dole, hteli su stalno na Bagdalu, mi koji smo bili gore imali smo posla u centru. Mada, jedini razlog zašto sam ubrajao sebe u ove gore je što sam mogao da priuštim Hotel Bagdalu svaki put kada dođem. Moram opet da se povučem. Moj originalni razlog dolaska je izbrisan iz istorije, posle jednog trzaja vetra koji je rastalasao njen kombinezon, postao sam ubeđen da je Gala razlog mog dolaska, da gazda nikada nije postojao i da sam je svaki put do sada zamalo video. Međutim, nije to jedina falsifikacija prošlosti. Dosta detalja iz događaja u kotlini sam uspeo da promenim, zaboravim ili nekako prihvatim, lagajući sebe. Ljudi nisu svesni da laganje sebe nije najveća laž, već najčešća. Sve te sitne samoobmane kojima oblikujemo realnost su tu da nas koče ili da nas podstiču da se odbacimo dalje. Dok su neke od tih laži dobre, ja ih nisam voleo. Do trenutka nestajanja konsijerž Hotela Bagdala se starao da sve bude u redu u ovom kratkom boravku. Preko Rasine sam pozadi još jednom pogledao lepotu neobrutalizma i nastavio duž Morave. Ostavio sam toliki novac na slatkim mestima, razmišljao sam o ženi koju sam sreo u gradu pre dva dana i nisam posetio porodicu. Moji dolasci ovde su se kao i za vreme studiranja svodili na istinsko ništavilo. Sada sam ubeđen da je moj razlog dolaska bio taj da samo vidim grad i da pijem vinjak. Mirni nuevo h-voz piči legendarnom šinom, ja sam opet setan za vreme putovanja. Za nekoliko sati sam u Berlinu. Devojke na obali reke preskaču lastiš dok ih hologrami gledaju bez osuđivanja.