Okidač

Ciao Karla, è così bello vederti!

Ciao amore! Ovo je Robert.

Ćao Robert – rekoh, pružajući ruku da se upoznam. Karla je jedna od mojih drugarica iz Italije, upoznao sam je dok sam živeo na Komu.

Robert, Jovane, ako ste završili upoznavanje, 'ajmo u bar, tamo su Frančeska i Đulija, čekaju nas, vino je četiri franaka danas!

In vino veritas – reče Robert, na šta sam prevrnuo očima, a Karla je krenula da mu se smeje.

Svakako, stigli smo u Bar 33. Bar se nalazio u nekom delu grada gde najviše žive mladi koji su tek počeli da rade ili imaju par godina rada, zato što je Nemačka davala povoljnu cenu rente određenim grupama ljudi i delila ih po kvartovima. Na taj način su rešavali problem kriminala koji se stvarao kako se ljudi useljavaju u grad iz siromašnijih delova sveta. Ja sam nekako zapao da živim sa Italijanima, po nekoj ceni koju su formirali za kratkoročne radnike, a iako ja to jesam bio, zarađivao sam prilično više nego drugi.

Karla, čitaj mi! – Robert je pružao knjigu koju je našao u baru – Volim kada mi čitaš!

Roberte pusti devojku – rekla je Đulija mirnim glasom kakav joj je uvek i bio – u baru smo sada, niko neće da ti čita. Jovane, šta je s tobom? Što si utonuo?

Radi mi se nešto zanimljivo.

Pa u baru smo, šta ćes zanimljivije za večeras?

A da odemo do bioskopa? – reče Robert.

Robert je danas za umetnost raspoložen – nasmejah se – samo mi nije do umetnosti sada.

Bioskopi su sada vrlo komotni, pa mi je zato na trenutak palo na pamet da treba tamo da idemo. Animatike su nešto nalik filmovima, samo sa raznim efektima, previše deluju na ljude i nekad mi samo nije zanimljivo da stavim onu kapu i mučim se sa stvarima koje se prikazuju, već samo da uzmem presvlaku koju dobijem na ulasku u bioskop, postavim je na svoj kauč i odmorim malo. Nije mi se gledala nijedna animatika i svakako smo ostali u baru. Sedimo zakucani za naslone i pijemo vino, zezamo jedni druge baš u pravim trenucima u ovom životu. Svako od nas ima oko tridesetak i pet godina, svako od nas oseća žešce ushićenje prilikom svakog izlaska i niko ne može da veruje da je, budućnost koja nam je obećana, zapravo stigla. Kroz prozor vidim cveće pored ulice i izgledalo je kao da miris ruže može da prođe kroz staklo. Nečujni automobili na baterije od radioaktivnog otpada svetleli su tačno koliko treba, što znači da je ekološki kapitalizam konačno pobedio. Ja sam se uvek nadao tome jer smatram da je odavno bilo vreme da ljudi uzmu svoje stvari u svoje ruke i postanu ljudi, a ne obmane maštanja o božanstvu. Oni koji jesu to uradili odbacili su razmišljanje da su izabrani, da su bogom dani, ostalo je samo besprekorno čisto samopouzdanje i želja za radom.

Svakako nismo nigde otišli. Zakucanost za jedno mesto je neka navika koju nosim kroz svako društvo koje mi je blisko. Naučio sam da je i to lepo. Sve je lepo ovih dana, arhitektura, hrana, moderne devojke, sve se složilo baš na onaj način na koji je ovo vreme zaslužilo. Ruže ne samo da mirišu toliko jako, nego su i jarko crvene tako da će i proći kroz staklo. Ruže su češće sadili ovde na severu Evrope jer je mrak takav da i posle dugog dana atmosfera zna da bude romantičnija. Na južnijem delu Evrope ima više tropskih biljaka i cveća. Dobro je što za to brine komitet za estetiku Evrope. Dosta ljudi je nezadovoljno zbog toga što uopšte postoji taj komitet i što deo budžeta Evrope ide i na to, međutim, opravdano je postojanje komiteta jer je u to uključen raspored svih sadnica, što ljudi često zaborave, daje nam redovno i plansko pošumljavanje Evrope. Da sam se rodio sada nikad ne bih razumeo sve organe i ministarstva koji sada postoje. Dugo mi je trebalo da shvatim da se ministarstvo finansija više ne bavi porezima, već samo budžetom države i da su to uspeli da podele na finansije i poreze. Ministarstvo poreza je osim prikupljanja poreza vršilo kontrolu nad plaćanjem poreza ali je i takođe pravilo godišnje planove da raspodeli taj porez u sektore i prebaci ih u ministarstvo finansija. Policija praktično ima telo za svaku grupu zločina koje čovek moze da napravi, gde mi je čudno što ima manje zaposlenih policajaca koji nose oružje i izlaze na teren, a više onih u kancelariji koji se bave pred-sudom i zakonima. Oni su takođe ovlašćeni i trenirani za akciju, ali preduslov je školovanje na nekom od fakulteta za to. Svašta se dešava kada se raspored snaga preokrene, a to i jeste često tema nekih razgovora kod nas što smo nastrojeni razmišljanju o svemu i svačemu i o velikom praznovanju. Đulija je uvek imala besprekoran pogled na Evropu i videla je sve, a Karla i jeste "Sadašnja, Nova, Evropa".

Volim te Đulija, zbog tvojih ruku koje se uhvate za svaki detalj dok pričamo o politici.

Jovane, ovo više nije politika.

A, da, tačno, sad je to država i uređenje. Svakako, znam da me zezaš, jer ovo jeste politika.

A šta fali tim detaljima – reče Karla – oni i jesu tu da bismo živeli lepo, jer ne možemo da živimo tako da je svima baš sve super. Ovo je ono što smo hteli, na kraju krajeva.

A slow living? To je ono što smo hteli zapravo – reče Đulija.

Tačno i da mi se sve stavi na tanjir – rekoh.

A ti bi sve na tanjir? – reče Robert.

A ko ne bi, uostalom?

Ovo je bilo prilično dosta razmišljanja za jedno veče, pa sam shvatio da samo treba da nastavim sa pićem. Vinjak je postao vrlo dostupan van srpske regije. Italijani su pili grapu.

Italijani su me naučili da sve u životu prođe tako da i ono što trenutno zarađujem možda neću imati sutra. Programeri su postali zanatlije i sve umetnosti programiranja koje sam poznavao su sada delimično beskorisne usled modularnog načina rada na projektima. Par programera se zaposli da odradi neku funkcionalnost i to je jedan posao koji je dobro plaćen i traje nekoliko meseci. Đulija, Karla i ostali su živeli isključivo tako, kao da je ova naša bitnost u univerzumu postala manja nego ikad. Izlasci, znanje i veštine, umetnost, sve su to oni stavljali u istu korpu i živeli su neposredno u odnosu na to. Đuliji je bilo svejedno da li uči ili ide u šetnju, da li je tog dana imala posla, svakako je život često proceduralan i bitno je da su stvari zamenljive.

Posle nekog vremena Karla je otišla kući, tu su ostali Robert, Đulija i Frančeska.

Stigao mi je upravo poziv za posao u Srbiji! – rekoh.

Opet kod onog baštovana? – upita Robert – pričala mi je Đulija da radiš kod nekog baštovana u Srbiji povremeno.

Nije lepo tako da pričaš, kakvi su tvoji poslovi? – ljutito se ubacila Đulija.

Jeste baštovan ako mene pitate – rekoh – ali bitno je da tu onaj hotel o kome sam vam pričao.

To je super, tamo te svi znaju i uvek se vratiš kao da se desilo nešto što je izvan našeg shvatanja. Nikad nam zapravo nisi pričao šta se tamo desi – reče Đulija.

Tako i treba da bude, dođite i vidite!

Ne verujem da je to baš tako Jovane, tamo te uslužuju, uzimaš novac i ostalo. Samo nam kaži da uvek odeš da bi video porodicu – Robert je ovo izgovorio kao da želi da ugasi sve što me je fasciniralo oko tog mesta.

Samo kažem, dođite i vidite.

Gubljenje vremena – reče Robert, na šta je Đulija rekla – ja ću doći nekad.

Hvala Đulija.

Robert samo ne može da prihvati da zapravo postoji mesto na kome ti se sve servira na tanjiru, zar ne? – rekla je Frančeska koja kao da nije ni bila tu cele večeri. Ona je prva koja je primetila da Robert ima skrivena mišljenja o načinu života o kojem učimo da živimo i u kome na kraju, kad naučimo, fali samo da nam je sve servirano na tanjiru.

Ou! Frančeska! Mani se toga – rekoh joj da bih smirio blage bore koje su se formirale na različitim licima.

Nije svako od nas mogao da prihvati da je nekad u redu da stvari dođu naizgled nezasluženo. Svakako, stvari se često dobijaju samo zaslugom i to što na nekom mestu mogu da izgledaju kao što da su došle niotkuda ne treba da se uzme zdravo za gotovo.

Mogu i da kažem nešto o tom hotelu – rekoh – možda bih bio srećan i da mi stvari dođu stvarno niotkuda.

Zašto bi bio srećan – upita Robert – kako će to da se upečatira na tebe ako nisi proživeo nešto da bi dobio nešto?

Bitno je da puno radiš za stvari koje ne mogu da dođu nezasluženo. Za one koje dođu zasluženo mora da postoji zasluga. Za one koje mogu da dođu nezasluženo, nekad će doći.

Ne postoje stvari koje dođu nezasluženo. Sve je produkt nekog rada.

To može da kaže samo čovek koji ne voli tuđu sreću. Ljudi niti su često svesni tuđeg rada, a ti možeš biti i više nego svestan, tako što ćeš gledati na to kao da je to nešto ogromno u životu. Nije uvek tvoj rad ogroman, a tako nije ni tuđi. Radovi su onakvi kakvi jesu.

Hoćeš da kažeš da ja tebi mogu zaviditi što ideš u hotel? Znam koliko radiš da bi dobio svoj novac koji možeš mnogo duže da trošiš nego što radiš.

To nije bitno u ovom trenutku jer se ja nikad nisam takmičio s tobom u tome kako ću zaraditi i potrošiti. Budi neutralan prema tome što ja uživam ovakav život jer se nikad nisam takmičio s tobom. Ako je ovo takmičenje, onda treba da razgovaramo o tome zašto je problem da mi stvari dođu bez zasluge. Stvari koje naizgled, ili stvarno, dobijam bez neke definisane zasluge je moj polet sreće.

Sada sam ušao u voz koji struji elektro-šinom oko 100 kilometara na sat, što je brzina koju biraju putnici dok kupuju karte. Zbog dostupnosti i brzog saobraćaja ovo je često prezauzet voz jer ljudi imaju želju da nađu komfor u dužini puta. Ovo je za mene bila idealna brzina kako bih proveo malo više vremena u vozu i napravio sunđer koji može da upije sva moja osećanja prema mestu na koje idem. Samo su osećanja i ostala jer sećanja često odbacujem, falsifikujem i takva podvaljujem sebi, ali sam siguran u to da sam se uvek osećao dobro. Grandiozni hotel, legenda, luksuz i mogućnost da mi se sve servira na tanjir. Koliko god da nas svet vuče svojim oštrim kanapima, ljudi nikad nisu naučili da vole oštrinu i da se dive mekoći, birajući svoje načine prilagođavanja. Zato se nikad nisam naljutio na Roberta, samo smatram da ne želi da otvori ruke za meke dane koji su pred njim.