Hotel Bagdala

Samo jednu torbu prijavljujem danas, ne planiram da ostanem duže od vikenda. Olovka čije mastilo skija na papiru ostavlja moj potpis da zakupljujem sobu 404 na tri dana. Konsijerž mi predaje ključ koji je prozirno narandžaste boje, šestougaonog oblika sa priveskom koji se kači na pantalone. Blago urezan broj na ključu ima beli tačkasti odsjaj. Zakačio sam ključ na pantalone i krenuo ka sobi zajedno sa gospodinom koji mi je nosio kofer.

Iz tame ka svetlu, prolazim kroz hodnike jarkih boja i biljaka u velikim vazama i očekujem lift koji sam pozvao. Svetla na plafonu sijaju, ali u mojim očima pretežno ovladava samo zrak koji se prelama kao odsjaj raskošnih kristala. U tišini čekanja se nadam i razgovorima u restoranu, zvuku vode u tirkiznom kupatilu i galami u baru na krovu. Ako je veče i želim privatnost u igri ili piću i plesu, mogu da siđem u kazino-koktel sobu i da mirišem čokoladu koja sija na podu i foteljama. Lica sumnjivih pogleda će moći da vide kako se neposredno stapam u ambijent i gledam sve što se okreće u sobi, slušam zvuk žetona koji se pakuju i blagi synth uz čaše koje se kucaju. Nijednom licu se oči nisu caklile zbog para koje treba da osvoje u kazinu i svi su bili tu zbog privatnosti koju mogu da zadrže tokom sporijeg provoda. Ljudi koji odluče da izađu iz kazina, odmah preko hodnika mogu da vide i poslednje goste kako izlaze iz kupatila u novim srebrnim kupaćim kostimima. Obično su i bili prijatni za gledanje ti ljudi koji izlaze iz kupatila noću jer nisu isti kao mi što odemo u kazino ili bar uveče.

Gospodin je izneo stvari iz lifta do vrata sobe i zatim se vratio u lift. Kako su se vrata lifta zatvarala tako sam i ja otključavao sobu, što je omogućilo privatnost između posade i gosta čak i u početku boravka. Raspored lampi u sobi i belina zida su se uredno slagali. Oprao sam ruke čim sam ušao u sobu da bih osetio miris hotelskog sapuna i uljanih štapića pored česme. Hotel je sapune, šampone, parfeme i set za brijanje dobavljao iz Francuske i kada pogledam u blago ugraviran logo na sapunu Boulangerie Parfumée osetim pouzdanost hotela u odabiru stvari za higijenu. Kartu dobrodošlice sam stavio u džep da bih pročitao posvetu nakon što izađem iz sobe na kolač. Okrenuo sam se ka vratima sobe da bih izašao ali sada ležim na hladnoj posteljini i uživam u još jednom zagrljaju dolaska u Hotel.

Iz bašte hotela posmatram ulicu i srećan sam kako sada možemo mekanim koracima da hodamo na trotoarima koji su održavani tako da je uvek sveža i isečena trava umesto asfalta. U svetu je reciklaža asfalta i dalje aktuelna i dosta je uspelo da se reciklira tako što su trotoari postali zeleni. Bašta hotela nema ogradu i slobodna je i za one koji nisu gosti hotela. Pred sam trotoar, sa strane, su žbunaste biljke i cveće. Kelner prilazi mom stolu i donosi boje mladosti kolač isečen na tri dela, zajedno sa šoljicom espresa. Miris kafe, kolača i prirode se spušta niz moj nos vrlo glatko. Nakon što sam srknuo kafu, prilazi gospodin iz posade hotela koji je zadužen za garderobu i veš.

Gospodine Jovane, čekirali ste prilikom prijave boravka da je potrebno spremiti odelo za Vas, da li ste se odlučili koje? Ostavili ste tri odela u sobi za pripremu.

Uzmite ono braon odelo, to će mi trebati danas. Što se tiče ostatka, za sutra mi pripremite svetlo plavo, a za prekosutra bež.

Na vrhu hotela nalazio se bar. Uveče je tu standardna barska scena, muzika, piće, a nekad kada je događaj, postoji i žurka. Preko dana su dolazili ljudi da uživaju u dnevnom pogledu na kotlinu. Popeo sam se gore da osetim panoramu grada koji se toliko promenio da više nema zaostavština bivše vlasti, hotel Rubin u centru ponovo ima svoj sjaj koji je sada u skladu sa lepotom ovog vremena i socijalističke zgrade su dobile novosoc rekonstrukciju. Na drugom ćošku terase koja gleda na grad stoje dva čoveka u bademantilima. Verovatno su iz kupatila pošli gore i jedan od njih je nameračio oči na devojku koja je sedela i pila kafu za šankom. Krenuo sam ka njima jer me je interesovalo da li mogu da nađem negde razglednicu sa panoramom grada da bih poneo nazad Đuliji i Karli. U trenutku prilaska jedan od njih je već krenuo ka devojci za šankom, a kako sam prišao da se upoznam sa drugim čovekom, njegovo neprijatno lice je učinilo da zaboravim na razglednicu na trenutak.

Jovan, drago mi je – rekoh.

Petar. Da li si i ti gost hotela?

Jesam, došao sam danas, htedoh da pitam da li možda znaš da li postoje razglednice sa panoramom, kao neka fotografija sa ovog mesta?

Mislim da moraš da proveriš u lobiju. Dobro je što si gost, ne volim kad vidim neke ljude koji šetaju ovde i hvale se onim što mi plaćamo.

Što tako misliš? U redu je da ljudi dolaze ovde, svako plaća svoj deo boravka.

Radi se o lažnoj predstavi, postavljaju slike na mreže i ostalo… Zato i nosimo ove bademantile čak i kad smo gore, da se vidi logo – nasmeja se Petar.

Da li znaš da je separacija sada zabranjena? Verujem i da tvoj prijatelj za šankom sada priča sa devojkom koja nije gost, deluje mi da se Hotel ne zalaže za to da na silu treba gurati nekom pod nos logo hotela.

Ti hoćeš da me prijaviš možda za to?

Ne. Samo mislim da je nepotrebno izdvajati se nečim što treba da ti bude normalno. Boravak ovde, usluge, susreti sa ljudima koji vole ovo mesto. Mislim da se Hotel zalaže za takve stvari.

Ovo jeste meni normalno, izgleda da tebi nije čim na taj način gledaš na ovaj hotel.

Nema veze – rekoh – svakako, hvala ti na informaciji za razglednicu. Odoh da probam da je nađem.

Vidimo se već ovih dana – reče Petar.

Okrenuo sam se i krenuo ka liftu. Blagi zvuk iz lifta dok svetlo označava različite spratove me podseća na najlepše ptice. Mislim da je bolje da nađem nešto drugo umesto razglednice. Možda je bolji trenutak za poklone poslednji dan boravka ovde.

Ulazim u prostoriju u kojoj se priprema garderoba da pogledam da li je slučajno ranije završeno peglanje odela koje sam zakazao za 1 popodne. Mlado roze zidovi i egzotični zvuk pare koju ispušta mašina za peglanje su činili sobu užom nego što jeste. Gospodin koji je zadužen za upravljanje i koordinaciju mašine sedeo je na sredini prostorije na zelenoj stolici od drveta i ušivao neku majicu. Izvinio sam se što sam ušao uopšte ali nije bilo šanse, ne samo da čuje kako kucam, već i da uopšte otvori vrata jedne od privatnih prostorija. Srećom, čini se kao da je raspoložen i da imam šanse za kratko pitanje.

To je braon odelo – rekoh – jedan popodne na ime Jovan, soba 404.

Izvolite gospodine, tu je odelo. Samo, molim Vas, sledećeg puta morate ovo da uradite preko konsijerža.

Naravno, izvinjavam se još jednom.

Sve je u redu, svakako Vam je odelo prelepo. Dosta lepih odela viđam, gosti ovde stvarno imaju ukusa.

Da li ste Vi nekad gost ovde? – upitah.

Nisam, to je zabranjeno zbog toga što se onda gubi odnos između gosta i posade.

Nadam se da onda nekad posetite barem Rubin.

Sada kad smo u privatnosti – reče tiho gospodin – imam neke porodične rashode i nemam prostora da priuštim ovakve stvari. Svakako, neke kolege odu u Rubin da osete kako je biti gost.

Da li ste potražili finansijske pomoći od Evrope?

Ne mogu da pričam previše o tome, problem je malo specifičan. Ako pričamo o hotelima, meni je drago da sam deo ovoga. Biti gost i biti deo posade su podjednaki po tome koji užitak pružaju, verujte mi.

Izašao sam iz prostorije nakon par minuta i nisam mogao da verujem da sam dosta kulturniji razgovor vodio sa čovekom koji je mogao da me prijavi i istera iz hotela, nego sa čudnim gostima u bademantilima sa kojima bi trebalo da delim užitke ovog mesta. Milo je i čuti ovako nešto od člana posade, lepe reči o kolegama, o drugom hotelu i o stilu koji gosti nose sa sobom. Čak i kada je shvatio da sa mnom ne mora da priča kao radnik sa gostom, i dalje je rečima pružao elegantni sjaj.

Popeo sam se nazad u sobu. Voleo bih da opet osetim svež zagrljaj kreveta ali se nadam tome kada se završi ovaj dan. Obučen silazim do poker sobe da rezervišem sebi sto za ovo i naredne večeri. Poker soba preko dana je bila mračna i neprijatno mirna. Zatražio sam sto u delu za koktele, udaljen od stolova za poker i rulet. Volim vrlo pažljivo da posmatram emocije ljudi dok se kockaju. U neizvesnosti, iščekivanju i strahu od gubitka ljudi mogu da izgube svu svoju eleganciju na trenutke i da budu vrlo nepredvidivi. Često tako, nekad ne dođu do toga da planu i onda moje iščekivanje dobija smisao. Krenuo sam ka lobiju da pitam za jednu čokoladu hotela da ponesem gazdi na posao. Dečja soba na međuspratu je prazna i verovatno su sva deca napolju. Provirio sam i video čistačicu koja je iz dosade udarala balon misleći da je ne vidim.

Na pultu lobija bio je u digitalnom formatu ceo izbor čokolada i kada sam dodirnuo ekran na mestu gde stoji Bagdala Choco Classic pomerio sam se metar u stranu kako bih pustio ljude da priđu pultu kako treba. Sa druge strane pulta su obično dva radnika ali je jedan od njih otišao da mi spakuje čokoladu u hotelsku ukrasnu kesu. Prišli su Petar i njegov drugar, koji su ranije bili u bademantilima, a ja sam odlučio da se pomerim još dalje i dođem kasnije kada čokolada bude spakovana. Izašao sam u baštu restorana da proverim da li uopšte treba da rezervišem neki sto za ove dane.

Gospodine, izvolite – reče host restorana – mesto za jednu osobu?

Dobar dan. Neću da jedem sada, samo me je interesovalo da li je potrebno rezervisati sto ovde za naredne dane za doručak?

Nije potrebno ni za jedan obrok, čak rezervacije nisu ni moguće ovde u bašti, već samo unutra. Da li Vam treba još nešto?

U tom trenutku sam ugledao devojku koja sedi za stolom i maše mi da priđem. Prišao sam i upoznao se sa Natašom koja je ranije pričala sa jednim od one dvojice u bademantilima.

Ti poznaješ Petra i Stefana? – upita me.

Petra sam upoznao malo čas, znači Stefan je drugi onaj što je nosio bademantil.

Tako je. Videla sam da si pričao sa Petrom, upali su u neke probleme, ali pošto ih ne znaš nema potrebe da se mešaš.

U koje probleme?

Obezbeđenje hotela ih je odvelo da se spakuju i plate jer su im računi bili prazni u trenutku kada su uzeli posluženja koja idu na račun, mislim, znaš kako to već ide ako si gost, prvo ide opomena, nisu se odazvali, i tako dalje.

Šta ti misliš o tome? – upitah je.

Ja sam ih isto upoznala danas, mada ne deluju kao osobe koje inače borave u Hotelu, a pritom vrlo rado odbacuju ljude koji nisu gosti. Nisam sigurna kako se to uklapa u ovu priču oko krađe stvari iz samoposluženja.

Delimo mišljenje, ni meni ne deluje kao da su sjajni ljudi. Krenuću sada, drago mi je da smo se upoznali – rekoh, pružajući ruku.

Kako sam ušao u hol, video sam da Petar i Stefan i dalje stoje za pultom, a moja čokolada je na ivici pulta. Glasovi su bili naoštreni, konsijerž je prišao da vidi šta se dešava. Reči su letele na sve strane, bilo je i psovki, jedan neočekivani trenutak u hotelu. Moja nervoza je rasla i posada hotela je znala da bi bilo koji gost postao uznemiren da vidi takav prizor.

Ja nisam ovde bilo ko! – prodrao se Petar – Ne možete vi mene da kaznite ovde, ja sam gost hotela i uzeću šta hoću iz minibara, sve je to plaćeno! Dolaze vam svakakvi i uzimaju šta hoće!

Prišao sam i izvadio novčanik iz džepa. Ruke su mi bile prilično zagrejane i u isto vreme sam mogao da udarim obojicu pesnicom iz sve snage, međutim, samo sam osetio hladnoću novčanika. Vadim karticu kako bih smirio ovu situaciju. Želim i ja da pružim malo luksuza Hotelu kao što i on meni pruža. U trenutku kada bi posada trebalo meni da se izvini na ovakvom prisustvu, možda ću ja uspeti ovaj put da ih preduhitrim. Biću korak bliže tome da jednog dana i ja, vrlo maštovito, postanem institucija kao ovo mesto. Sa druge strane hodnika jedan od radnika je gurao kolica sa sređenom garderobom i gledao me je sa osmehom. To je gospodin sa kojim sam pričao danas dok sam uzimao garderobu. Njegov osmeh je mogao da pošalje čoveka u zvezde, to je onaj osmeh u koji je čovek siguran. Nije se smejao nikako samo zubima, oči su projektovale slojeve i slojeve otmenosti i pouzdanosti dok traje osmeh. Ovo je bio znak da treba da nastavim ono što sam krenuo. Prineo sam karticu pultu, rekao da je sve u redu i pogledao odjednom neme face koje nisu znale kako da se zahvale čoveku koji nije izgledao kao da je na nečijoj strani. Gospodin sa odelima me je naučio kako da protumačim te face. Elegancija nikad neće biti o novcu i njemu očigledno nije žao tog novca iako mu je potreban. Žao mi je što manjak elegancije ne može da bude nevidljiva stvar, i drugi ljudi nisu uvek elegantni, ali kao ideja, elegancija je sada vrlo jasan pojam i ljudi ovakve situacije stavljaju u svoju memoriju. Moja opčinjenost gospodinom koji se stara o odelima je ugasila svaku težnju da budem otvoren prema ovakvim različitostima u ljudima. Ne postoji trenutak kada je ovo relativno prihvatljivo, ljudi ne mogu da budu relativni. Ni u jednom trenutku mi više neće biti normalno što je neko pričao o tome da su gosti hotela nešto više od posetilaca. Elegantan čovek se neće ponašati tako, ophodiće se svetu s poštovanjem, iziskujući poštovanje, tražiće lepotu i principe, i nikad neće izgubiti mogućnost da kritikuje, da rasuđuje i da bira šta jeste i nije za njega i za svet. Elegantan čovek nikad neće morati da razmišlja o novcu i o stilu, te dve stvari su samo posledica elegancije.