Posao

Udogijev dom je prepun afričkih biljaka svih vrsta. Osećam se kao da sam na safariju. On se preselio u provinciju Srbije 2030. godine, baš nakon proglašavanja ulaska u evropsko novo doba. Tada je svaka evropska provincija otvorila granice, kapitalizam koji smo do tada poznavali je pao pod noge velikom novosocu, negde u novembru. Te godine sam pakovao svoje kofere za avion koji leti iz Beograda do aerodroma Bergamo, međutim ukazala se prilika za još jedan posao koji mi je dobro došao kao dodatan novac koji će mi biti potreban za život u drugoj zemlji. Udogi je izabrao moj predlog rešenja za softver koji se bavi statistikom kućne i dvorišne flore na nekoj platformi na internetu za frilens poslove.

Svet na žici se deli na zaostavštinu interneta i internet-2. Mozgajući agenti su prepunili stari internet i postao je beskoristan, lišen svega što se može napraviti preko tastature i miša, ljudske ruke, što je dovelo do toga da se krene ispočetka. Sada je veštačkoj inteligenciji dodeljeno svoje mesto u svetu i služe za sve zastarelosti koje su se nekad činile kompleksnim, dok nije došlo do globalnog napretka. Poslovi koje sam radio na početku karijere sada više ne zahtevaju ljudske ruke, pa sam morao da budem spreman na to da uvek naučim nešto novo i prihvatim poslove za koje se nisam spremao unapred. Razni zanati su se vratili, ljudi žele fina odela, obuću, slike, sladolede, muziku… Veliko uređenje Evrope stavlja sve na svoje mesto.

Udogi je po zanimanju pozorišni scenograf, svoje sobe u kući je gledao kao scene, a sobe kao i bašta bile su zapanjujuće dizajnirani. Pozorište radi punom parom jer narod želi da doživi taj dodir sa glumom, što nije više slučaj kao nekad sa filmovima. Pozorište u Kruševcu je jedno od najboljih u regionu. U bioskopu se gledaju animatike, glumci su zamenjeni filmskim strukturama koje se prelivaju po velikom ekranu. Uprkos svim zamenama poslova, novim načinima prikaza umetnosti, ljudi se ipak osećaju sigurno u današnjici koja je otvorila mnoge mogućnosti za konzumiranje lepote i osećanja. Ja sam za Udogija bio nešto kao što je nekad bio čovek koji mora da podesi kamere jer su se svetla u pozorištu promenila. Svaki put kada se kod njega u kući promeni sastav i raspored biljaka, sistem mora na pravi način da se kalibrira da bi svi senzori radili kako treba. Udogi još uvek čuva stari računar na kome je bio instaliran statistički model 2030. godine i želi da ga odnese u muzej. Ja mislim da za muzej postoji mnogo primeraka posla koji se radio tada, kao što će postojati i za posao koji se radi sada.

Majstore, dodaj mi čašu vode, potrebno mi je još samo deset minuta dok se ne završi ciklus obrade.

Ne zanima me šta treba da se završi – reče Udogi – ja znam da ćeš mi ti odraditi posao kao i uvek.

Prineo je čašu vode. Veoma hladne poruke koje su ispisivale uspešnost svake faze ciklusa su me osvežavale svakim minutom i znao sam da je još malo kraj mom poslu, tako da mogu da se prepustim ovom putovanju apsolutno. Gasim stanje održavanja doma, i opet čujem zvuk prskalica u dvorištu. Udogi prilazi i donosi srebrni pleh na kojem su dve čašice vinjaka i bokal kisele vode.

Sedi patron da popijemo jednu, nećemo se videti još neko vreme – reče Udogi.

Hvala maestro, je l znaš da jedva čekam da se vidimo opet?

Zašto? – on se nasmeja.

Zato što obožavam ovu kotlinu. Nekad sam živeo tu, ali sam morao da odem jer ovo više nije mesto gde mogu svakog dana da budem.

Naći ću još neki posao za tebe onda uskoro, ali to što pričaš nema smisla. Zašto onda jedva čekaš da se vratiš?

Zato što su izgradili Hotel Bagdalu. Čuo si razne stvari o tome.

Oh, i te kako, to, i još mnoge lepe stvari ovde su takođe razlog zašto sam izabrao ovaj grad. Afrika je isto krenula da cveta, ali ja sam se dugo trudio da postignem nešto kako bih sebi pružio ovakav luksuz.

Veruj mi da sam pravi čovek koji može da razume luksuz, i ako ne živim ovde.

Sad se priča o raznim zanimljivim stvarima, ali kaži mi šta se dešavalo ranije, koje su tada priče bile?

Udogi, maestro moj, tada se pričalo o tome kako je neko nekom slomio glavu za vikend ili zašto vlast krade. Tako ti je bilo veoma dugo u prostorima srpske provincije.

Ma nemoj to da mi pričaš, ‘ajde ispričaj mi nešto čega se sećaš dok si bio mali – reče Udogi pružajući čašicu vinjaka u vis – Salut patron!

Salut maestro – popio sam gutljaj gledajući se u oči sa njim – slušaj ovu priču iz mog detinjstva. Postojala je jedna krivina tu na seoskom putu kad se krene ka Šumadiji, zvala se Kusi potok. Kažu, ako prođeš tom krivinom pešice kasno u noći, da se pojavi đavo i uzjaše te. Onda moraš da ga nosiš po brdima okolo sve dok ne umreš.

Par sati posla, čaša vinjaka sa Udogijem i priče o ovom mestu izgleda u mojoj bankovnoj particiji kao četiri hiljade franaka. To za Udogija nije bilo ništa, uvek je najviše voleo da sednemo ovako posle posla u njegovu baštu. Pitao sam ga nekoliko puta da li želi sa mnom do hotela ali nikad nije prihvatio poziv. Verovatno nije svakom stanovniku ove kotline zanimljivo da ode u hotel bilo kada. Danas u đavole veruju samo oni koje je progutao talas revolucije koja ne oprašta, i đavo im za uzvrat daje neograničenu eleganciju.