Nema promene

Torba koju sam poneo sa sobom je bila i više nego dovoljna za sve stvari koje su mi potrebne za ovo kratko putovanje i koje sam kupio pa želim da ih vratim sa sobom. Parket na kome stoji torba je divno hrapav, pravi hotelski, oko torbe je malo prašine koju robot nije zahvatio čisteći, da ne bi dodirivao privatne stvari. Zavesa se uvija pod vetrom kao da sam već otišao. Proleće ostaje ovde, pakujem stvari da se vratim u Berlin.

Milan Kestenić i Sofija Petrovna su se našli u kafeu Švarc, preko puta parka na Bagdali. Odličan trenutak da odem na ručak umesto šetnje jer tako neću moći da ih sretnem. Spuštajući se liftom do prizemlja hotela primećujem da lift ima svežiji miris nego jutros. Seo sam u baštu da ručam i zamolio kelnera da se pobrine o tome da ručam u privatnosti. Naručio sam biftek sa ananasom i ruzmarinom. Čaša proseka svetluca svojom penom pod suncem, primećujem da i drugi stolovi dobijaju sjajnu auru i konačno osećam mir. U mom malom srcu sada nema ničeg pametnog.

Za stolom pored sede majka i sin, a ja načujem svaku treću rečenicu o tome kako se sin proveo na maturskoj večeri i kako treba da se upiše na Fakultet tehničkih nauka i živi sa najboljim drugovima. Kao da sam hteo da se nasmejem na sve to, na sada jedan život koji je daleko od mene. Život bez penušavog vina, formiranog stila i samoće. Mladolikost je jedina stvar koja je poželjna da se zadrži nakon mladosti. Potreban je redovan odlazak kod berbera, temeljna higijena i dobar san. Ljubav prema životu donosi sa sobom stil koji se ne meri samo odećom. Izbor komšiluka u kome živimo takođe je deo stila. Izbor hotela, letovanja, zimovanja, sve to utiče na sliku naloga za ličnu kartu, tako da, kada je mašina pročita uspe na trenutak da omekša.

Ne mogu da verujem da se završava moje proleće u Hotelu Bagdala. Kao da bi trebalo da plačem, a suzbijam to tako što govorim sebi da mi je postalo dosadno.

Gospodine – prišao mi je kelner – gospođica Sofija želi da Vas vidi na kratko.

Hvala, neka priđe. Verujem da ste odlučili da me obavestite o tome jer je bitno.

Jovane, samo… – reče Sofija u trenutku kada sam je prekinuo u rečenici.

Ovo je drugi obrok danas koji mi ne daš da pojedem na miru, pričaj! – nasmejah se.

Milan je perfektan za mene, bili smo u Švarcu, pričali smo o šahu, vrlo je inteligentan.

Drago mi je Sofi, šta planirate dalje?

Pa nadam se da ćemo otići kod Muse, kao što smo se i dogovorili, za nekoliko dana.

U ovom trenutku Sofijina ruka polako klizi iznad mog kolena u pravcu struka. Osećam priliku za tim da ovaj završetak putovanja postane malo intenzivniji. Međutim, ta prilika nije ono što želim. Neka mi bude dosadno, želim u miru, graciozno, da odem i da se tako i vratim sledećeg puta.

Dobro Sofi, je l to sve?

Nije, došla sam ovde da ti se zahvalim. – ruka joj je i dalje na mojoj nozi.

Nema potrebe za takvom zahvalnicom. – rekoh bacivši pogled na njenu ruku.

Ovo je mali znak pažnje prema tebi.

Skloni ruku, Sofija. – mirnim glasom sam rekao pogledavši je u oči – siguran sam da ćeš mi se zahvaliti uskoro.

Nadam se da će biti baš uskoro.

I ja se nadam, samo ne u restoranu sada.

U tom trenutku, maštom sam već bio s njom u sobi 404. Izgubio sam svoju bitku za mir, ali je delovalo kao da sam pobedio zato što je moje poštovanje prema Milanu Kesteniću bilo veće nego moja slabost prema ruskom šarmu.

Sofija je otišla, rekla je još da misli da će uspeti da mi se zahvali kada me bude videla sledećeg puta. Nadam se da se neću setiti toga kada budem opet došao. Po završetku jela spakovao sam escajg paralelno i horizontalno, kao znak da je ručak bio odličan. Šoljicu kafe sam poneo sa sobom i krenuo ka tirkiznom kupatilu za malo šetnje hladnijim prostorijama hotela. Vazduh kupatila je veoma pažljivo odmereno hladan. Čini se da je ovo vreme uspelo da izmisli večno proleće i spakuje ga u podrum nekog hotela. Filadendroni zdravo zelene boje i voda dobro utiču na moje raspoloženje, dok moje cipele odzvanjaju udarcima o tirkizne pločice.

Zato što mi je mir bio zaljuljan talasima ženske lepote, počinjem da razmišljam o tome da li bi trebalo još jednom negde da sretnem Galu. Njena divna kosa, krupni zubi i kombinezon bi se divno slagali sa vazduhom bazena. Zatim bi verovatno skinula kombinezon ispod koga je, baš kako ja želim, iscrtan srebrni kupaći kostim. Možda bih mogao da je sretnem na pijaci, ali bih voleo da odemo u sobu nekako. Možda bi njeno nago telo bilo onakvo kako ne mogu da zamislim, još bolje od bilo kakvog očekivanja i žudnje. A onda bi se ponašala kao da me voli. Srećom, danas je ljubav toliko nedostižna da bi moj odlazak sa njom u sobu bio sasvim logičan. Ljudi su nekad voleli svakog i to nijedno dobro nije donelo. Sada je bitno da postoji kultura, a ljubav dođe kao neočekivano i nepoznato osećanje koje vredi beskonačno mnogo više nego pre što je vredelo. Uzalud maštam i vreme je da se popnem u sobu.

Iz mračnih prostorija tirkiznog kupatila i svileno sjajnih odsjaja popeo sam se u lobi koji je izgledao raskošno tako da pokazuje integritet hotela. Sve je i dalje tu, zahvalnice na pultu, kutije kolača iz poslastičarnice Musa i konsijerž koji je prebrojavao ključeve slobodnih soba. Okrećem se ka liftu i nadam se da ću sledećim smehom umreti jer ispred sebe vidim Galu. Poziva lift, okrenuta mi je leđima, ovoga puta obučena u letnju haljinu.

Zdravo, i ti si uzela sobu ovde? – upitah je smešeći se.

Tebe tražim! – uzviknula je Gala – htela sam da ti pokucam na vrata jer su mi rekli ovde da si u sobi.

Mora da je neka greška, mada nisam siguran da hotel greši za takve stvari. Bio sam u tirkiznom kupatilu, baš sam mislio o tebi.

Kako da ne, baš si pored svih žena u kostimima mislio o meni!

Zapravo jesam, šta misliš da odemo do sobe i pozovemo neko piće na sobu, svakako moram da se spakujem uskoro – pokazah na nekog člana posade koji je prenosio odela u prostoriju za pripremu.

Pa dobro ‘ajde, dobro bi mi došlo neko fino piće.

Ulazimo u lift koji vodi na četvrti sprat hotela. Naslonio sam se bokom na zid na levoj strani lifta, dok je ona isto uradila sa desne strane. U tom trenutku sam se nasmejao i pogledao u ogledalo na zidu preko puta ulaznih vrata lifta gde vidim Galu kako sklanja lice blagog osmeha suprotno od ogledala i počinje prstom da uvija zlatnu kosu. Gestikulirao sam da izađe iz lifta prva, zatim sam izašao i ja. Sve vreme posmatram njene korake, kao i juče, međutim, koraci odjednom staju. Podignute glave vidim da su vrata sobe odškrinuta. Prilazim i vrhovima prstiju guram vrata do kraja. Galini koraci kreću unazad, cipele klepeću. Verovatno zauvek unazad iz moje perspektive i što dalje od mene. Na krevetu leži Sofija u čipkastom vešu. Dva policajca prolaze vrlo brzo sa leve i desne strane Gale, zato što je hotel aktivirao signal za nedostatak ključa u prečniku od pet metara od mene. Nikad neću naučiti pravila života. Sva moja najmuževnija pokajanja eksplodiraju iza mojih očiju kao američki sportovi.