Promene

Voda fontane u bašti hotela pruža neviđeno osveženje i gasi moju sujetu. Gorčina koju sam osetio kada me je Gala pozdravila ostavila je prostora za sva moja ružna osećanja da izbiju u dela i teraju me da izgovorim teške reči pogrešnim ljudima. Nisam hteo ništa da kažem Gali. Progutao bih svačiju sreću, ugrizao bih svakog za čelo i posrkao bih znoj, sve to da bih potisnuo grozan zeleni vetar koji me zapljuskuje. Hladnoća koju osećam na licu i na prstima je nešto što ne želim da postane uobičajeno i ako ne uradim nešto povodom toga biće loše.

Đulija! Nikad mi neće biti dosta ovog hotela, da znaš koja se glupost sada desila – rekoh u trenutku javljanja, dok sam sedeo sa telefonom u rukama u tirkiznom kupatilu.

Što vičeš, gde si to?

Na ležaljci u nekom podrumu, ovde ti je sve mračno – nasmejah se pokazivajući prazno kupatilo sa bazenima oko mene.

O čemu se radi dragi, što si sam u kupatilu?

Vidiš, ne bih bio sam da me malo pre nije ostavila jedna devojka koju sam upoznao juče. Znaš kako smo kliknuli, ali predomislila se tačno u onom trenutku kada sam pomislio da ljubav može opet da bude u mom životu.

Opet pričaš tako o ljubavi, rekla sam ti da pričaš gluposti i da ljubav za tebe treba da postoji.

Ali ti i tvoja elegancija... Lako ti je da izgovoriš reč ljubav dok živiš svojim životom.

Jovane, treba da shvatiš da nije uvek lako pričati o ljubavi s tobom, baš zbog takvih komentara. Ja mogu da pričam o tome koliko hoćeš, ali ti si trenutno možda malo više zakačen za neku predstavu života o kojoj maštaš i što misliš da ti ovo vreme danas pruža to.

Đulija obožavam te. To bar mogu da kažem uvek. Evo nekih ljudi pa bih prekinuo.

Ciao amore. Vidimo se čim stigneš u Berlin.

Ušlo je par momaka i devojaka i zaleteli su se da skoče u bazen. Prelepo je kako se prelama svetlost kada kapljice polete toliko ispod svetala da dobiju vasionski narandžasti odsjaj. Drugi ljudi možda ne vide to kao ja. Voleo bih da se svima zagolica između rebara kada bih mogao na trenutak da uradim sve kako bih ja želeo. Da svi budu srećni. I ako se to nikada ne desi, nastaviću da pružam ruke što dalje mogu kako bih dohvatio život koji mi klizi pred rukama. Sada uživam u lepoti ovog hotela, zvezdama koje se mute u vodi, bledoj magli vodene pare, ne razmišljajući da li je ovo poslednji put da sam ovde.

Sreća koju sam zaradio u ovom hotelu i tuga koju nosim u džepu, koju sam slučajno pokupio hodajući ulicama koje danas više ne postoje, odlično se krčkaju u vrelini mog srca. Kako volim Đuliju, kao da me uvek stavi pred neki krst u koji ne verujem. Kada sam pred tim krstom naježim se i spreman sam da joj platim sve dugove prijateljstva i tako ostavim iza sebe stvari koje volim i čeznem kao dete tupavo. Ona me je uvek ostavljala pred tim krstom da stojim sam, uvek spreman da kleknem ali nikada da to i uradim, zato što znam da će se moji dugovi povećati. Ipak počnem da verujem u neki krst. Vera dolazi u trenucima kada je čovek bespomoćan. Đulija mi ne pruža pomoć, ona pravi od mene čoveka. Hoće da mi pokaže da ljubav za mene u ovom svemirskom svetu postoji i da je toliko nežna da ne mogu da je uhvatim, već samo da je pomilujem. Osećam ja da moram na neki način da se urazumim i popričam sa Đulijom malo više o tome tako što ću progutati svu sramotu pred njom.

Ljubav je za mene ostala kao slika cilindra zabranjenih reči koje stalno viđam u novinama, knjigama i na ekranima, i silueta koja nikad ne uspeva da pobegne od mojih očiju. Naivni zagrižaji od kojih bole zubi, ispadanje bala iz usta bez ikakve sramote. Ali sramota uspeva da postoji, sramota me je ljubavi najviše od svega. Sve krađe koje sam načinio i sve što su mi pogledali kroz prste nije moglo da se skupi da me bude toliko sramota. Boli me moja ljubav koju sam spakovao u neki objekat i boli me sjajna voda bazena dok razmišljam o tome. Sva moja čula se probude i odjednom sam siv i postanem opet kao voda, nesiguran u sve što mogu da stvorim, migoljim se u tuđim rukama, otpratim svaki pokret ljudi i time pokazujem koliki sam majstor malenog života. Za mene je svejedno da li postoji ljubav i osećam da neću moći tako još dugo. Ali kako? Život je načinjen samo od dana koje smo proživeli, ništa drugo ne postoji i ništa drugo nije bilo. Gde je ljubav tu je i smrt, a smrt je samo za najslađe.

Što se tiče prijateljstva, dobro je što me Đulija uvek stavlja pred krst. Verujem da se ne bi ustručavala i da me okači na krst, radije nego da me pozove i pita kako sam i šta radim. Svaki put kada pomislim o njoj, to mi padne na pamet i tako sam siguran da je to pravo prijateljstvo, a ja onda postanem dužnik prijateljstvu. To su lepi ali i teški dugovi. Lako je da čovek u takvom aranžmanu postane rob prijateljstva i da ne dođe nikada ni do čega svojim mozgom, ali uz dovoljno poštovanja prema prijatelju i prema sebi ovo se lako preduhitri. Đulija mi pokazuje da ne treba da strahujem od sramote ljubavi.

Vodena para tirkiznog kupatila je gusta i izgleda kao da može da napravi grmljavinu. Kao da se sprema nevreme, a ja želim da pokisnem. Koža mi je suva i kroz pramenove kose migolje se kapi znoja. Postaje neprijatno vruće. Ovako izgleda signal da će nešto da se menja. Priroda nam prikazuje da se stvari stalno menjaju i da nikad ništa nije zabetonirano. Može li ljubav da mi oprosti pre ovog nevremena, ja nisam napravljen za svakodnevno korišćenje, spreman sam za ljubav samo na putovanju i više od toga niko ne bi mogao da me podnese. A ako preživim nevreme onda ću se odužiti i ljubavi i biću tu svakog dana.

Nevreme ipak počinje i zbog toga sam sada u liftu koji vodi od bazena do mog sprata. Indikatori spratova se smenjuju veoma sporo. Lift počinje da gubi svoju prijatnost. Svaka promena podrazumeva gubitke, bez obzira da li je promenu u čoveku podstakao on sam ili neko drugi. Na drugom spratu hotela ušla je u lift visoka žena tamne i smeđe kose, čupave i guste.

Zdravo, jesi li i ti bila u bazenu malo pre? – upitah je.

Nisam, kako si to pomislio? – nasmejala se.

Kosa ti je gusta, mislio sam da je od slanog bazena. Šalim se, naravno, samo sam hteo da nađem način da ostavim kompliment za tvoju kosu. Nadam se da nisam bio neprimeren.

Oh! Volela bih još jednom da sam stigla da odem do bazena, međutim danas mi je poslednji dan ovde. Ja izlazim na ovom spratu. Pozdrav!

Pri ulasku u sobu osećao sam se kao da sam potpuno sam u hotelu. Mirno je, ne čuje se ništa. Otvorio sam prozor, hladan vetar je osvežio sobu. Mirisni štapići Tom Ford, posteljina je zategnuta, presvlačim se i maštam kako nemam gde da budem nego u ovoj sobi i svežini. Voleo bih da padne kiša, jer mi nedostaje taj miris. Znam da me po izlasku iz sobe čeka puštanje u zaborav svih prolaznih ushićenja i moji golicljivi zglobovi koji će mi otvoriti ruke da prihvatim život i pravu ljubav.

Vreme je za večeru i trebalo bi da izađem iz sobe. Uhvativši se za bravu, osetio sam, ko zna koji put, kvalitet metala, kvalitet ovog hotela i načina na koji je izgrađen. Potom, perfektno podmazana vrata, lagano se otvaraju i promajom zatvaraju prozor nežno. Cipela je dodirnula parket hodnika, a daleko, na kraju istog hodnika, čula se prolećna muzika iz jedne sobe. Ljudi koje volim su radnici mog srca. Rade naporno i neprestano, a jedino što im ove 2045. godine staje na put je Hotel Bagdala. Promeniću svoj život, u tome ću neminovno uspeti jer poznajem predaju takvim trenucima, radnici će uspešno pomoći mom srcu da izdrži sve to, ali do tada, ja sam samo deo velikog plana inženjera ovog hotela.