Šetnja

Predlažem da kreneš od škole ka gradu, ali malo suptilnije i sporednim ulicama, videćeš šetnju kako treba, uhvatićeš sve one bitne face i onda ćeš doći tačno na onaj način na koji treba da dođeš u gomilu ljudi koja čeka završetak parade.

Poslušao sam Udogijev savet nakon što sam završio posao i odlučio da večeras tako i uradim.

Maturantska parada je svake godine cvetna. Tamnozeleno lišće na gustom drveću i crvenilo zalaska sunca izgledaju kao kad se maturanti zarumene od toga što ih svi gledaju. Sve je zapravo isto svake godine, pogotovu za jednog visiteur kao što sam ja, koji je ovo video i kada je sam šetao tu, a i u međuvremenu. Sve je smirujuće isto, kako treba da bude. Ceo početak sexpo i femininé pokreta doneo je sa sobom nove promene u svetu, a jedna od njih bila je da se više maturanti ne drže pod ruku, već ruka za ruku. Ovo nije nimalo gušilo prolećni osećaj ni maturanata ni publike, jer ipak, suština ostaje.

Ko se u ovoj mladosti drži za ruke iz ljubavi, ko se ponosno drži jer je našao da paradira s nekim ko je lepši, a ko jer nije našao nikog boljeg? Puderasti miris maturanata, neki od njih nose kožne jakne kada izlaze u grad, ali ipak su svi večeras u lanenim odelima. Gledaju serije, sedaju na klupe, vole školu i poeziju. Gimnazija je ovom turom ozbiljan kandidat da pobedi na maturantskoj reviji. Svi su lepi i mršavi. U trenutku kada sam ušao u gomilu ljudi na kraju parade pored mene stoji devojka koja je spremila svoje prste da fotografiše maturante. Imam osećaj kao da ih ona ređa i priča im kako da stanu da ih slika, ali ne na način kao da to radi neki komandant, već vrlo prijatno. Sačekao sam da se raspline kolona.

Ćao, ja sam Jovan.

Gala, drago mi je.

Videla je ključ Hotela Bagdala koji visi s mojih pantalona. Taj ključ je ulaznica koja me obeležava kao čoveka kulture i elegancije. U tom trenutku se nasmejala, a ja sam uspeo da posmatram taj osmeh kroz njene mrtve oči jer se nije smejala samo obrazima.

Da li si za šetnju po gradu? Tvoje prisustvo je ovde bitno – rekoh.

Jesam. Možemo da prošetamo pa da mi kažeš zašto.

Šta zašto? U stvari znam, misliš na prisustvo – zbunih se.

Krenuli smo dalje od rasplinute gomile ka Musinoj poslastičarnici koju je ponovo otvorio njegov sin. Znao sam da je to pravo mesto i da treba da šetamo u tom pravcu. Sve oko mene je glatko, zgrade mi se čine šareno i trudim se da joj dam do znanja, dok šeta pored mene, da osećam tu lepotu oko nas. Njeno prisustvo ovde je bitno jer sam osetio da nisam jedini koji na ovaj prolećni način posmatra gimnazijsku maturu. U njenim očima videla se indiferentnost, uprkos stvarima koje proživljava svakodnevno. Dugo sam radio na tome da mogu i ja odati taj utisak, a da zapravo zadržim mogućnost da uživam i radim. Pokušao sam da joj objasnim to bez napora, da je bitno što je tu i što nismo sami. Smatram da u tome leži elegancija ljubavi. Kako smo se približili Musinoj poslastičarnici, video sam preko puta da ne postoji više kineska robna kuća i da je sada tu prošireno gradsko pozorište.

Da li si za Musu? – rekoh.

Mislim da zatvara, a i to je prime užitak ovih dana.

Samoća je jeftin užitak. Daj da ne budemo sami, zato bih mogao da te častim kolačem i čašom vode, sa zadovoljstvom.

Troše ti se pare?

Da, da – nasmejah se. Gala se zagledala u pozorište preko puta.

Dobro je što su sklonili onu robnu kuću, ovo je pravo lice ovog grada, ali nisam sigurna da li je sve ovo što se dešava istinito.

Ne razumem tačno kakav je ovo razgovor, kao da sam sladoled i sve vreme se topim. Stvarno su zatvarali lokal, Musin sin je krenuo da okreće stolice i briše pod od šlaga koji je padao u toku dana. Skoro je osam sati, shvatam da često uživam u tome što u to vreme vidim da je Musa zatvoren i što često ne stignem do grada pre nego što zatvore. Volim što sam prolaznik jer u ovakvim situacijama kada se desi da stignem na vreme mogu da dobijem kolače na jedinstven način i to u društvu.

Marko, stižemo li da pojedemo nešto slatko ovde?

Jovane, naravno – krenuo je iza pulta i frižidera da opere ruke i da nas usluži. U radnji svetli samo frižider i jedan luster pozadi.

Vi se znate? – reče Gala.

Sve zanatlije ovde znaju Jovana.

Nisam toliko popularan – rekoh, pokušavajući da ispadnem skroman da bih ispravio onaj raskošni stav o čašćavanju od malo pre.

Daću vam dva mandarino di Amalfi – reče Marko.

Kolači su počeli da se zovu kao parfemi! – nasmeja se Gala.

Samo oni koji su dobri, zaboravite na sve one kolače koji se zovu kao brendovi čokolada.

Marko, hvala ti – rekoh – sešćemo u ovaj ćošak da pojedemo da te ne bismo ometali u zatvaranju.

Njeni zalogaji su malecni. Viljuška klizi niz kolač i pokreti su joj čisti. Dve kristalne čaše su za stolom, sjaje kroz tamu skoro zatvorene poslastičarnice. Galine oči su najtamnije i odaju odličnu kontru svetlucavim detaljima ove prostorije. I dalje bih voleo da joj dam do znanja da osećam lepotu koja je oko nas. Pošteno blag odsjaj jedne tropske biljke u lokalu, Marko svojim pokretima seče svetlost iza nas, bledo-rumeni zidovi su neprimetni. Osećaj zaljubljenosti sam odavno ostavio kao stvar koja ne bi trebalo da me brine jer nisam očekivao da će se ponoviti od prošlog puta. Trzaj njene guste kose me je naterao da razmišljam o tome kako da je poljubim. Da li krećem da se zaljubljujem na pravi način i koji je to pravi način? Previše lako su ova topla osećanja prošla kroz krv i golicaju me, teraju me da ne držim viljušku mirno dok jedem. Kako je ona tako mirna, kako je ona tako cool? To neću moći da vidim dok se ne otarasim ovog osećaja.

Izašli smo iz poslastičarnice i ponudio sam se da je ispratim do stana. Već se raščistila gužva na ulicama, roditelji su se okupili u kafeima ili su već otišli kući da čekaju svoje maturante.

Da li hoćeš sutra da se vidimo? – pitao sam je i odmah se pokajao. Ovo je bila jedna od onih ishitrenih odluka u nevinom strahu zavođenja.

Ti nemaš šta da radiš u Hotelu i hoćeš da se vidiš sa mnom? – Gala je ovom rečenicom počela da mi formira knedlu u grlu.

Ujutru idem na trčanje, posle toga bih doručkovao, onda sam slobodan. U ostalom, možeš da dođeš do hotela.

Šta je sa tirkiznim kupatilom, poker-koktel sobom, s kim si došao ovde?

Došao sam sam, rekoh ti da sam odradio neki posao. Sve je to zanimljivo vrlo, ali ovo mi nije prvi put u ovom hotelu.

A žene iz hotela?

Budi moja žena iz hotela, na-na-na...

Znam tu pesmu – reče Gala – neću da te odbijem, možemo da se vidimo. Rekao si da ideš i na trčanje, poći ću s tobom jer i ja trčim ujutru.

Grlo mi i dalje treperi od načina na koji je ovaj razgovor tekao. Zanemario sam pitanje za žene iz hotela i sve njene ženske samoodbrane. Kako je rekla "neću da te odbijem", kao da sam je molio, a opet verovatno ne misli ništa loše, siguran sam da je i ona malo zaljubljena u mene, inače bi me stvarno odbila. Svestan sam da su ovo sve gluposti, ali ne dam svoju struju koja golica krv. Možda se ovde odajem kao slab. Ne mogu da uhvatim da li me nije odbila jer zna tu pesmu, pa možda imamo o čemu da pričamo ili me nije odbila jer stvarno želi da se vidi sa mnom. Samo da me ne odbije sledeći put, tako ću opravdati sve svoje zaljubljene laži.

Vidimo se onda ujutru – rekoh.

Stigao sam u hotel i otišao do krovnog bara da popijem piće. Dok sam čekao da barmen završi svoj performans, a zvuk sudaranja kockica leda prestane, vrteo sam u ruci ključ sobe, kao da na njemu piše odgovor na pitanje da li sam zvao Galu iz ljubavi ili iluzije. Seo sam pored devojke koja je radila kao krojač u Hotelu i skoro je završila smenu, pa sam mogao da je zateknem gore. Veče ima miris romanse koja se negde nekom dešava, ogrnuo sam prolećnu jaknu. Posada obično ne sedi u hotelskim barovima, na bazenu, u poker sobi i ostalim socijalnim pogodnostima nakon radnog vremena i u slobodnim danima. Uglavnom niko ko je mogao da se zatekne u baru nije znao da ona radi ovde jer joj je radna soba bila u takvom delu da je ulazila u hotel na glavna vrata, a ne na ona na koja ulaze ostali radnici. Ja je poznajem od ranije jer mi je šila odelo za neku priliku. Osećao sam se slobodno da sednem pored nje.

Šta je to toliko fascinantno ovde? Ti radiš ovde već nekoliko godina, viđaš razne ljude, pogotovu što uspevaš da izađeš u bar uveče i na ostala mesta, praktično živiš u ovom hotelu – nastavio sam razgovor sa Tinom nakon što sam joj ispričao da sam bio kod Muse.

Jovane, sve je u redu ako se ova priča ne pretvori u to da ti pričam šta rade gosti hotela.

Razumemo se.

Meni ovo nikad ne dosadi, Hotel na ozbiljan način brine o svojim gostima tako da će se za svakog naći skrojeno iskustvo. Zbog toga je i tvojoj drugarici čudno kako pored ovakvih zanimljivosti zoveš nju da se vidite, pritom odlaziš za nekoliko dana i nećeš se videti s njom još dugo.

Ali izgleda da sam se zaljubio.

Ne može čovek tako da se zaljubi. Pogledaj okolo, gledaj kako su lepe sve ove devojke. Uglavnom su same, vremena su takva da ljudi kriju svoju romantičnu stranu, uspevaju da se slažu, da se druže, ali ovaj romantičan deo pati. Ti uspevaš i dalje da guraš to očigledno.

Pogledao sam okolo i video nekoliko stvarno lepih devojaka. Jedna od njih me gleda već neko vreme i upravo se nasmejala. Na trenutak mi je sve ovo skrenulo pažnju možda i predaleko od Gale. Ipak sam odlučio da se ne otarasim onog osećaja koji mi je pružila iako sam svestan da to ne bi trebalo da bude pitanje odluke. To je to, kako ja guram romansu... Pokušavam da zaljubljen dočekam jutarnji sastanak sa njom i ne želim da saznam kako Gala klizi kroz svoja osećanja.